selektivni mutizam

Kada dete nije u stanju da priča u društvu nekih ljudi ili u određenim situacijama, najčešće se sumnja na selektivni (elektivni) mutizam (SM). Ova deca znaju biti veoma pričljiva kod kuće sa porodicom, ali jako ćutljiva u vrtiću ili školi. Roditelji obično primete neke od znakova kod deteta oko treće ili četvrte godine. Ovaj poremećaj često i nije prepoznat pre nego što dete krene u školu, jer tada govorni problemi postaju očigledniji. Deca su uglavnom blage naravi i povučena tako da se može pogrešno interpretirati da su samo stidljiva i da će se vremenom opustiti. Selektivni mutizam može izazvati ozbiljne barijere u životu deteta. Može da utiče na postignuća u školi,  socijalizaciju i emocionalni razvoj. Deca često izbegavaju verbalno iskazivanje svojih potreba  (npr. da pitaju vaspitačicu da idu u toalet), isključeni su iz mnogih aktivnosti koje zahtevaju verbalnu komunikaciju, uključujući kolektivne igrice sa vršnjacima. Međutim, nije sve tako crno. Uz odgovarajuću podršku, deca mogu da savladaju ovaj problem.

Znakovi koji ukazuju na selektivni mutizam

  • Deca su pričljiva kod kuće, ali postaju potpuno neverbalna u drugim okruženjima i sa strancima
  • Nemogućnost da govore čak i sa poznatim odraslim osobama (kao što su roditelji) u prisustvu drugih ljudi
  • Smanjena ili nepostojeća komunikacija sa vršnjacima
  • Izgledaju kao da su “isključeni” ili “paralizovani” u raznim socijalnim situacijama
  • Radije koriste gest, facijalnu ekspresiju, klimanje glavom umesto reči

Razbijanje mitova o selektivnom mutizmu

Ovaj poremećaj je relativno redak, tako da se, na osnovu postojećih simptoma, može doneti pogrešan zaključak  da dete ima autizam ili neki drugi pervazivni poremećaj

– Često roditelji ishitreno protumače detetovo ponašanje i pomisle da je to deo njegovog karaktera, da je svojeglavo i da se svemu protivi

-U realnosti, deca sa SM su izrazito anksiozna i ne mogu da govore, čak i kada to žele

– Zabluda je da su deca pogođena nekom traumom i da zato ne govore jer bi onda bili nemi u svim situacijama, a ne samo u specifičnim okruženjima

I am text block. Click edit button to change this text. Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. Ut elit tellus, luctus nec ullamcorper mattis, pulvinar dapibus leo.

TRETMAN

Stručnjaci (logoped i psiholog ) sprovode kompletnu procenu onih okolnosti u kojima je dete verbalno i neverbalno i utvrđuju da li ima neke prateće probleme (kao što je npr. anksiozni poremećaj). Takođe, isključuju druge dijagnoze koje mogu da liče na ovaj poremećaj. Deca sa selektivnim mutizmom najbolje reaguju na bihejvioralnu terapiju koja je fokusirana na učenje  da se govori u novim situacijama, tokom novih aktivnosti i sa drugim ljudima, izuzev porodice.  Deca nikada ne treba da se forsiraju i “guraju” da govore. Tempo kojim se tretman organizuje je postepen,  nije poželjno tražiti od deteta  da uradi nešto što je suviše teško za njega. Umesto toga, treba da se koriste tehnike koje će podržati govor a onda i ojačati govorna iskustva sa pohvalama i malim podsticajima. Na ovaj način se podiže detetovo samopouzdanje i priprema se za mnogo zahtevnije zadatke. Roditelji su aktivni učesnici u tretmanu. Logoped ih upoznaje sa strategijama koje koristi i daje savete kako da se ponašaju kod kuće.

SAVETI ZA RODITELJE

-Pravilo “5 sekundi” : često deci ne dajemo dovoljno vremena da odreaguju ili da odgovore na neke zahteve. Čekajući  5 sekundi bez ponavljanja pitanja ili  odgovaranja  umesto deteta  je zlatno pravilo broj jedan!

Koristite usmerene pohvale: umesto “Bravo!” , budite precizniji (“Bravo što si rekao da želiš sok!”). Na ovaj način dete će tačno znati za šta je pohvaljeno i imaće veću motivaciju da nastavi u tom smeru.

Preformulišite pitanje: izbegavajte postavljanje pitanja koja se odgovaraju sa “da” i “ne” ili samo klimanjem glave; pokušajte da im date opcije (“Da li hoćeš loptu ili lutku?”), koristite otvorena pitanja (“Šta ćemo danas da radimo?”). Probajte, indirektno,  da izbegnete davanje odgovora gestom. Glumite da ne razumete šta je pokretom dete pokušalo da vam kaže.

Ponavljajte ili parafrazirajte ono što dete kaže: tako pružate podršku i dajete mu do znanja da ste ga saslušali; za decu koja govore veoma tiho, ponavljanje onoga što su rekli im pomaže da učestvuju u većim grupama. Takođe, opisivanjem onoga što su uradili (“Crtaš leptira!”, “Vidim da pokazuješ prstom  na vrata.”), prenosite interesovanje na njega i možete ga “povratiti” iz neverablnog stanja.

Razgovarajte sa vaspitačem: objasnite im poreklo problema koje vaše dete ima kako ne bi pogrešno protumačili njegovo ponašanje i  bili previše zahtevni .

Izvor:  childmind.org